Na obje noge (29. prosinca 2018. godine)

- Kako si drug?

- Evo dobro je. Hodam. Zapravo ne hodam, nego šepam, nabijam po ovim štakama što u blato zapadaju, ali ide, ne žalim se. Dobro je.

- Drug moj, dobar si ti, drži se.

Eh. Drži se... Lako je njemu govoriti, ima obje noge. Ali dobar je on. I on je bio u rovu, na prvoj liniji, samo je imao više sreće. Nije on kriv što je imao sreće. Kad je trebalo krvi bi ti dao, a dao bi i danas. A vidi ove djece što hodaju, namirisano, mlado, budalasto, pojma ni o čemu nema. Eno, tamo se smiju, točno tamo pod lampom gdje je granata pala što je dječicu poubijala. Ni ne zna se više da je išta bilo, promijenili ploče i zabetonirali. A oni se smiju. Sad bi mogla grunuti, ni ne znaš kako se samo stvori. Niotkud. I rokne, ni ne čuje se. Čuješ tek kasnije i to ne čuješ buku nego neko zvečanje, neku zvonjavu, kao da i nije granata. Sad bi mogla grunuti i nema ih više. Šta znaju budalasta djeca, njima je sve smiješno. I meni se smiju, kao da sam ovo pašče što okolo hoda podvijenog repa i zareži kad god se uplaši koga. Mater im jebem, pojma nemaju. Sad bi oni nešto, ne znaju ni šta bi. Ne znaju ni da je malo falilo da ih ni ne bude. Ne znaju ni tko je pucao. Hodaju okolo, ljube se, išli bi i preko da ih tko pusti. A očevi njihovih "drugova" bi ih u utrobi majčinoj zatukli. Mater im glupavu jebem.

- Hej ti, brada! Čuješ ti mene, ej! Brada! Šta radiš ti?!

Mater mu jebem, došao je da fotografira. Pravi se da me ne čuje. Šta slika uopće, zašto je došao, da se tuđoj nesreći ruga, da gleda što ne razumije. Ne zna on da je tamo gdje gleda, eno u onom plićaku gdje rijeka skoro stane, mom drugu iz školske klupe snajper čelo razvalio. Samo se čulo kako je bubnulo, nije stigao ni glasa pustiti. Eno mu ime, tamo sa svim onim drugim imenima, nitko ga više ni ne pamti. A ja ta imena skoro sva znam. Znam i lica. Nitko više pojma o tome nema. I još su i krivi. Šta su oni krivi, pola od njih nije stiglo ni krivo pomisliti, a već su bili mrtvi. A eno, ondje obilaze oko njih, oko imena, a ni da se osvrnu. Svi obje noge imaju, svi namirisani i siti, šta hoće više? Šta hoće još?! Mater im jebem.

Fotografije (iznad) su snimljene u Bosanskoj Krupi, 28. prosinca 2018. godine.

<< Fahrenheit 451, dio šesti Što se čitalo u 2018. godini >>

Zadnji put osvježeno: 29. prosinca 2018. godine